Драгомир Влајсевић
24.10.2009.
Ако се само сетимо одличне игре Virtua Tennis 3 од пре две године и забаве коју је она пружала, уопште није јасно одакле ауторима идеја да после две године на тржиште избаце игру која нема шта ново да понуди играчима. После дужег играња игре Virtua Tennis 2009 схватићете да је пред вама стара игра, надограђена новим мини-играма, али механика и комплетан начин играња заснивају се на старој "тројци", коју чак и без предзнања није тешко усвојити.
SEGA је очигледно закључила да нема смисла претерано дорађивати победнички систем, који је раније тако добро прихваћен, па је пред вама поново аркадна симулација тениса која се више ослања на пропратне садржаје него на саму игру. Не може се рећи, мечеви су као и раније врло забавни и знају да буду неизвесни до самог краја, али убрзо на видело почињу да избијају недостаци који се, наравно, вуку из претходне игре. Игра је, наиме, превише једноставна, што после неког времена неће одговарати чак ни онима који не воле да губе, не због тога што је AI глуп, мада је далеко од савршеног, већ вам се праштају грешке као ни у једном наслову до сада.
Све док се налазите у близини лоптице и притиснете било који од четири могућа ударца, уопште не морате да се бринете да је нећете пребацити противнику. Евентуално ће која "сечена" лопта завршити ван терена или у мрежи, али то је толика реткост да је уопште не треба ни помињати. Ако већ играте на сигурно, примера ради, када је реч о меч-лопти, довољно је нормално враћати ударце и чекати да противник погреши, што он, наравно, и уради. Чак и када сте доста удаљени од путање брзе лопте, ваш играч ће весело скочити и у паду упутити ударац тачно тамо где циљамо, да би већ у следећем тренутку трчао у другом смеру.
Они који су играли претходну игру знају да су велики део игре чиниле мини-игре, забавна аркадна напуцавања лоптице у којима је у задатом времену требало срушити зид, срушити све чуњеве или нешто треће. Поменуте мини-игре служиле су као нека врста тренинга, јер су, поред тога што су вас научиле усмеравању удараца, успешно завршени задаци надограђивали карактеристике лика. Мини-игре су и овај пут присутне, али као и сама игра показују колико су мало труда аутори уложили у игру. Наиме, од 12 мини-игара, само пет их је потпуно нових, док су остале преузете из претходне игре. Не може се рећи да потапање пиратских бродова није забавно, оно заиста представља један од ретких тренутака у којима се нећете нервирати, али општи утисак је веома слаб.
Чак и графика, која је у осталим играма дебело напредовала у последње две године, није нимало мењана, док стварање новог лика за почетак напредовања у каријери нуди безобразно мало опција. Рачунар ће нам нудити играче који су међусобно веома слични, али познате "фаце" донекле ипак наликују стварним играчима мада је то видљиво само током успорених снимака наводно ефектних удараца. Уз све поменуто, не мора се посебно истицати да је игра Virtua Tennis 2009 једна велика подвала издавача који с мало труда сервира стару игру уз неколико новости које нису вредне спомена.
Корисни линкови