Драгомир Влајсевић
08.02.2008.
А сада мало одмора за мозак. Ништа прича, ништа ликови и њихови морални пориви, ништа смисао. Пуни, пуцај, пуни, пуцај... И тако у недоглед. Painkiller: Overdose нуди све ово, па и још мало више. Акција је све, не мисли и само сатири љуте непријатеље. Овај наставак култне акције под називом Painkiller доноси све оно што је красило и његовог претходника, а то повелика количина заразне акције, која баш и нема много везе с мозгом.
Прича почиње тамо где је претходна завршила. Белиал, полудемон-полуанђео, читаву вечност заточен у кавезима пакла, ослобођен је из кавеза када га је убио јунак прошле игре. Сада он креће да се мало издува и протера сву своју фрустрацију накупљену током векова у тамницама подземног света. Почиње тамањење толике количине демона и разних створења да се то просто не може пребројати. Шаблон постављен у претходној игри и овде је примаран. Крда непријатеља, који се појављују из свих могућих праваца и места, огромна количина муниције и оружја и потпуни кркљанац. Сам ток игре заиста нема пуно везе с мозгом, а ни било каквом логичном причом. Из тамнице долазите у јапанско село, затим се кољете по египатским рушевинама, а после тога почиње туча на астероидима, и тако у недоглед, али заиста не недостаје акције која диже адреналин. Ликови ваших противника као да су побегли са стола неког лудог писца научне фантастике, а сваки од њих располаже различитим нападима и стиловима борбе, тако да вам барем никада неће бити досадно. Оружја су заиста веома маштовита, па и више од тога, почев од демонске главе која испаљује зраке до комбинације ракетног бацача и пушкомитраљеза.
3D engine који покреће ову игру је онај из претходне верзије и делује помало застарело. Мада, у односу на количину акције и брзину којом се све око вас мења, тешко да ћете имати времена да запазите све детаље везане за ваше окружење, као што су модели простора у коме се крећете или изглед и текстура противника. Игра је што се тиче тежине и на нормалном нивоу веома тешка и тражи од вас заиста добру координацију покрета и добро планирање шта и кога прво убити како бисте се живи извукли. Највише нервира, чини се, доста спор систем учитавања снимљене позиције, који зна да потраје. А када то покушате у комбинацији с неким тешким нивоом, онда човек заиста може да се изнервира.
Опет, на крају не треба бити на крај срца. С обзиром на то за шта је намењена, а то је бесконачно "напуцавање" и забава без замарања малих сивих ћелија, игра је у потпуности испунила свој задатак. Ситне замерке због 3D engine-а и спорост у учитавању позиција не могу да покваре укупно задовољство играња ове акције лишене било чега осим потпуне и бескомпромисне акције употпуњене бесомучним тамањењем непријатеља.
Корисни линкови